Систем није само прогањао политичке противнике. Он је стварао сопствену елиту. У институције су увођени кадрови који су прошли политичку и безбедносну селекцију, док су они код којих је препознавана снажна самостална национална оријентација били третирани као неприхватљиви. Тако је током деценија настајао слој политичких, безбедносних, дипломатских, академских и медијских кадрова чији положај није зависио само од способности него и од прихватања идеолошких граница система. Посебан парадокс био је у томе што су и Срби могли бити употребљени за спровођење политике која је била супротна српским националним интересима. Национално порекло није значило и националну политику. Напротив, управо су кадрови српског порекла понекад били најкориснији за легитимисање одлука које би, да су долазиле искључиво од представника других народа или република, изазивале много већи отпор у Србији. А када би неко од тих кадрова престао да буде употребљив, показао самосталност или почео да доводи у питање задате оквире, исти механизам који га је подигао могао је да га уклони. То је један од најважнијих образаца негативне селекције: систем не награђује нужно најспособнијег, већ најуправљивијег. А управљивост траје само док постоји послушност. https://geostrategy.rs/dragana-trifkovic-od-udba-do-danas-ko-je-birao-elitu-srbije/