ЛАЗАР ЧОКИЋ – СРПСКИ ВОЈНИК КОЈИ ЈЕ ПРЕЖИВЕО СЕДАМ РАНА И ВРАТИО СЕ СВОМ ДОМУ У Ковачевцу, селу надомак Младеновца, 6. октобра 1877. године рођен је Лазар Чокић, српски војник који ће током Првог светског рата својим јунаштвом заслужити једно од највиших српских војних одликовања. Био је познат и по надимцима Такин и Рока. Овај други добио је као нишанџија трећег вода пољске артиљеријске батерије. Његово име најчешће се помиње уз причу „Сам на топу“, коју је Милан Шантић забележио у књизи „Витези слободе“, објављеној 1938. године. Током борби на Космају, када су српски артиљерци, притиснути надмоћнијом непријатељском ватром, напуштали положаје и повлачили се, Лазар је остао уз свој топ. Поред њега био је само његов саборац Јаков Шарчевић. Док је Јаков додавао муницију, Лазар је сам пунио, нишанио и испаљивао гранате, као да топом рукује читава послуга. Њихова упорност изазвала је пометњу међу непријатељским војницима и охрабрила остале српске артиљерце да се врате на положаје и наставе борбу. Овај подвиг донео му је Карађорђеву звезду са мачевима, а Лазарево име остало је упамћено као име јунака са Космаја. Међутим, то није био крај његовог ратног пута. Није се одвајао од своје јединице. Борио се код Бадњевца, изнад Крагујевца, где је задобио чак седам рана. Наставио је борбе против Бугара, прошао Албанију и стигао до Солунског фронта. Био је и осматрач на положају код Кожуха, где су животе оставили бројни српски војници. За време рата о Лазаревој судбини у родном Ковачевцу нико није имао поуздане вести. Неки су веровали да је погинуо на Космају, други да се удавио у Дунаву. А он се, после свих фронтова и страдања, једне кишне новембарске ноћи вратио кући. Најпре је свратио код рођака, желећи да сазна да ли су му жена и деца живи. Када је чуо да су сви преживели, одахнуо је. У собу је тада ушао дечак кога није препознао. Био је то његов син Воја, кога је оставио као малишана, а сада га је затекао као дечака. Лазар га је повео кући, изговоривши речи које су остале забележене у причи о његовом повратку: „Сине, ајдемо сада нашој кући…“ После рата, уместо одликовања и војничке славе, сачекао га је тежак живот и немаштина. Према сведочењу његових потомака, Лазар се прихватио зидарских и тесарских послова, настојећи да својој породици обезбеди боље услове за живот. Од скромне куће од блата стварао је дом за своје потомке. У периоду између два светска рата често је обилазио школе и ученицима говорио о својим ратним искуствима, од Космаја и Варoвница, преко Албаније, до Кајмакчалана. Тако је своја сећања преносио генерацијама које нису познавале рат. Према породичном сведочењу, као носилац Карађорђеве звезде учествовао је и у спуштању ковчега убијеног краља Александра I Карађорђевића у гробницу цркве на Опленцу, 1934. године. Ни Други светски рат није мимоишао његову породицу. Према истом породичном запису, Лазар је као члан месног одбора у Ковачевцу помагао људима и настојао да их заштити од страдања. Ипак, породицу је задесила и велика трагедија: његов унук Живомир убијен је 1943. године у оближњем Влашком Пољу. Лазар Чокић преминуо је 1. новембра 1959. године, у 82. години живота. Иза њега није остала само прича о двојици војника и једном топу на Космају. Остало је сведочанство о човеку који је прошао кроз ратна страдања, преживео седам рана, вратио се својој породици и после рата наставио да гради живот изнова. Јер, после свих фронтова, рањавања и одликовања, Лазару Чокићу најважније је било да поново буде код своје куће. 🇷🇸СРПСКИ ГЛАСНИК