ЗА ОНЕ КОЈИ СЛУЧАЈНО НЕ ЗНАЈУ ОВУ ПРИЧУ, ИСПРИЧАЋЕМО ВАМ... Био је 2. септембар 1974. године. Осамнаестогодишња Милица Костић, скромна и лепо васпитана девојка из села Стројинци, тек је започела своју завршну годину Средње медицинске школе у Крушевцу. Све своје време посвећивала је учењу, сањајући о томе да једног дана помаже људима као медицинска сестра. Тог топлог касног поподнева, на крушевачкој аутобуској станици, Милици је пришао непознати младић. Представио се лажно и, служећи се добро смишљеном манипулацијом, замолио је за помоћ. Рекао јој је да његова девојка лежи тешко болесна у стану у оближњем солитеру и да јој је хитно потребна помоћ медицинске струке како би јој превила рану или дала лек. Вођена искреном жељом да помогне и својим будућим позивом, Милица је без оклевања пошла са њим. Уместо болесне девојке, у стану на 11. спрату такозване „Рубинове куле“ чекала су је петорица младића. Врата су се закључала, а уплашена девојка је одмах схватила да је упала у сурову замку. Нападачи, међу којима је био и Томислав Ж. Николић, саопштили су јој своје језиве намере. Сатима су трајали агонија, притисци и претње. Милица је плакала, молила их да је пусте и позивала се на њихову савест и људскост. Бранила је своје достојанство свим снагама, одбијајући да попусти пред њиховим нартајима. Када су нападачи на тренутак напустили собу како би се договорили о даљим корацима, оставивши је саму, Милица се нашла пред страшним избором. Погледала је кроз прозор- испред ње је био само амбис са једанаестог спрата. Између губитка части и губитка живота, ова млада девојка је изабрала ово друго... Скочила је у понор како би спасила своју невиност и достојанство од петорице насилника. Милица није преминула на лицу места. Пад су делимично ублажиле крошње дрвећа и тенда испред зграде. Пребачена је у болницу са тешким повредама, али у свесном стању. Инспекторима је успела да исприча све детаље и тако омогући брзо хапшење својих џелата. На питање лекара зашто је то урадила, тихо је одговорила: „Нисам више могла да издржим... Једини излаз ми је био да скочим.“ Два дана касније, 4. септембра 1974. године, срце младе Милице Костић је престало да куца. Њена трагична судбина и нестварна храброст дубоко су потресле тадашњу Југославију. Хиљаде људи је присуствовало њеној сахрани, плачући за прерано угашеним животом. Ова прича о непоколебљивом достојанству инспирисала је и песника Велизара Шоранца да напише стихове које је касније овековечио Здравко Чолић у својој чувеној и тужној песми „Она спава“. 🇷🇸 СРПСКИ ГЛАСНИК